Историјат


Баранда је насеље у општини Опово у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1568 становника (према попису из 2002. било је 1648 становника).

Баранда – Садашња Баранда насељена је 1775-1778. године. Већина досељеника потицала је из Кикинде и Сен-Ђурђа, због чега је један део села и назван Шендурцима. Неки су дошли из Меленаца и других насеља Горње илирске границе, која је управо тада расформирана. Чим насељена, Баранда је укључена у оповачку чету XII немачко-банатске регименте у којој је остала све до њеног укидања, док је црквено-верским пословима припадала панчевачком протопијату Темишварске епархије. Осим земљорадњом Баранђани су се бавили и другим привредним делатностима, у првом реду домаћом радиношћу, ловом и риболовом, као и сточарством које је најрентабилније.

Према подацима Матице Српске из Новог Сада од 1964. године у Баранди школа ради од 1778. године. У истом издању се помињу учитељи: Александар Максимовић, Тома Петковић, Лазар Арсеновић, Коста Анђелковић и Јован Јовановић. Сва ова лица су радили у периоду од 1859-1872. године. Помиње се и број ученика:

1842/43 школске године било је 198 ђака;

1846/47 школске године било је 179 ђака;

1871/2 школске године било је 200 ђака.

Данас школа ради у згради која је завршена 1987. године. Иста је направљена средствима мештана преко самодоприноса и поклона. Највеће заслуге за подизање нове школе имали су: пок. Славко Веселинов – Црни који је у то време био председник ИВ Војводине, пок. Живанко Добрић који је био председник ИО месне заједнице и Петар Карањац који је био секретар месне заједнице. Зграда има 8 учионица, кабинет за информатику, фискултурну салу и зубну амбуланту у оквиру школе.

»»» ∞ «««

Baranda is a village in the municipality in South Banat DistrictOpovo.According to the 2011 census. there were 1568 people (according to 2002 census. was 1648 inhabitants).Baranda – Present Baranda was inhabited from 1775 to 1778. year. The majority of immigrants originated from Kikinda and Saint-George, and has been part of the village and called Šendurcima. Some came from Melenci and other settlements of Upper Illyrian border, which was then disbanded.As soon populated, Baranda is included in the company of opovačku XII German-Banat regiment, where she remained until it was closed, while the church and religious affairs belonged Pancevoprotopijatu Timisoara Diocese. Besides farming Baranđani were occupied with other business activities, primarily domestic radinošću, hunting and fishing, and livestock that is most profitable.According to the Nuts Serbian Novi Sadsince 1964. Baranda in schools for the 1778th year. In the same issue mentioned the teachers: Aleksandar Maksimovic, Thomas Petkovic, Lazar Arsenović, Costa Andjelkovic and Jovan Jovanović. All these persons have worked in the period 1859-1872.year. Mentions the number of students:1842/43 school year was 198 students;1846/47 school year was 179 students;

1871/2 school year there were 200 pupils.

Today the school is in a building that was completed 1987th year. The same is done by means of voluntary local villagers and gifts. The greatest credit for raising the new school were: Fr. Slavko Veselinov – Black at that time was president of Vojvodina, deceased. Živanka Dobrić who was president of the local community and IO Karanjac Peter, who was secretary of the local community. The building has 8 classrooms, office of Informatics, gym and dental clinic within the school.

Олга Петров рођена Радишић (1920 — 1942), учитељица, учесница Народноослободилачке бробе инародни херој Југославије.Рођена је 1. децембра 1921. године у селу Баранди, код Панчева. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршила у родном месту, а потом је уписала гимназију у Петровграду. После првеог разреда гимназије прешла је у Учитељску школу у Вршцу, коју је завршила јуна 1940. године.

По доласку у Вршац, најпре је становала код једне учитељице, која је била симпатизер Комунистичке партије Југославије (КПЈ), и преко ње се укључила у омладински револуционарни покрет. Касније је становала у школском интернату. За време школовања, због лошег материјалног стања, давала је часове слабијим ученицима. У школи се овезала са члановима СКОЈ-а и КПЈ, а 1938. године је примљена у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и до краја школовања је била један од руководилаца ове организације у школи.

Била је веома активна у литерарној секцији учитељске школе, ђачкој дружини „Узајамност“, културно-уметничком друштву „Абрашевић“ и омладинској секцији женског покрета. Истицала се у писању литерарних радова, и често је на такмичењима освајала прве награде. Скојевска орагнизације Учитељске школе, којој је припадала и Олга, била је једна од најактивнијих организација СКОЈ-а у Војводини. Олга је сарађивала са Бориславом Брацом Петровим, који је био секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Војводину и организатор партијске технике у јужном Банату.

Јуна 1940. године, била је ухапшена, када је полиција у дворишту њене куће пронашла кофер, са илегалним партијским материјалом. Било је то у време пред сам крај њеног школовања, и полицијски иследници су је уцењивали да ако не призна да је кофер њен, неће моћи да дипломира. И поред стараха од забране дипломирања, Олга је пред иследницима порицала било какву везу са кофером. На иницијативу групе професора, пуштена је да се брани са слободе. После завршене матуре, на судском процесу је била ослобођена, због недостатка доказа. Убрзо потом била је поново ухапшена, заједно са групом комуниста, који су били осумњичени да су растурали илегалне партијске летке, али је поново због недостатка доказа била пуштена. После ових неилих догађаја, Олгина мајка Лепосава и сестра су се преселиле у Панчево.

После дипломирања, своје прво учитељско место добила је у родној Баранди, где се удала за Борислава Брацу Петрова. Исте године примљена је и у чланство Комунистичке партије Југославије. Заједно са супругом радила је у партијској техници и код себе имала сав партијски пропагандни и теоријски материјал. Активно је радила и у Панчеву, где је била члан Месног комитета СКОЈ-а. Организовала је нове партијске ћелије и организовала штрајкове, од којих је највећи био штрајк текстилних радника. Често је путовала у Нови Сад, као специјални курир између Окружног и Покрајинског комитета КПЈ.

У јесен 1940. године, ухапшена је заједно с групом комуниста, после повратка са једног илегалног састанка у Новом Саду. Тада се прву пут сусрела са злогласним иследником новосадске полицијеЈурајем Шпилером. Иако је била мучена, иследницима није рекла ни речи. Неколико дана пред почетак рата, 17. марта 1941. године пуштена је заједно са осталим затвореницима.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије1941. године, окупатор је у јужном Банату нанео тешке ударце партијској организацији, али поред тога Олга и њени другови су радили на организовању устанка. Обилазила је многе, партијске и скојевске активе, и у току лета организовала прве саботаже на паљењу жита, на железници, у радионицама и др. После јулске акције Првог банатског партизанског одреда, изведене у близини Панчева, окупаторска полиција је организовала хапшења, и све сумњиве одводила у панчевачки логор „Свилара“.

Кућа Олгине мајке, Лепосаве Радишић, у Панчеву је стално била под присмотром полиције. Због тога су Олгина мајка и сестра прешле у Ченту код рођака. Да би из куће изнела преостали партијски материјал Олга је, обучена у сељанку, на коњским колима натовареним кукурузовином, дошла у кућу и пренал материјал. Због даљег немогућства рада у Панчеву, Олга је, по партијском задатку, прешла у Црепају, где је сарађивала са Стеваном Јовановићем Стевицом, чланом Обласног комитета КПЈ за јужни Банат.

Октобра 1941. године полиција је опколила кућу, у Црепаји, где је одржаван сатанак, на којем се налзила и Олга. Видећи да се не могу извући, илегалци су прихватили борбу. У току борбе, Олга је иако рањена, успела да се извуче и побегне. Склонила се у, родно село, Баранду, код једног познаника. Олгин познаник, полакомивши се на награду од 25.000 динара, пријавио ју је полицији. Иследници панчевачке полиције, најпре нису знали кога имају у рукама, пошто је Олга ћутала, али су слутили да је она значјна личност Народноослободилачког покрета у јужном Банату. Због тога је пребачена у Бечкерек, где је се по други пут сусрела са злогласним Јурајем Шпилером, сада шефом градске полиције.

У истражном затвору провела је шест месеци, подвргнута страшном мучењу – вешали су је за косу, пекли месо на ногама, повређивали старе ране и др. У својој ћелиији, у истражном затвору, својом крвљу је написла на зиду – „Поносно умирем за КПЈ“. На захтев Гестапоа, пребачена је у Београд, уБањички логор. Стрељана је 9. маја 1942. године у Јајинцима. Олгин супруг Браца Петров, је такође погинуо током Народноослободилачког рата, када је марта 1942. године био опкољен у једној кући на периферији Панчева.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита27. новембра 1953. године, проглашена је за народног хероја.

Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: